"Kneže: To što jeste, postali ste slučajem i rođenjem, dok ja svoj položaj dugujem samo sebi. Knezova je bilo i biće ih na hiljade, Betoven je samo jedan."
Ludig van Beethoven je svakako jedna od najkrupnijih ličnosti istorije muzike. On stoji na prelazu iz klasicizma u romantizam. Njegovo stvaralaštvo može se podeliti na tri perioda: u prvom stvara dela po uzoru na Heidn-a i Mozarta, znači dela koja su rađena po pravilima klasičara. Drugi period su dela rađena u sopstvenom stilu, a dela zadnjeg perioda stvaranja imaju slobodniji oblik, što znači da pripadaju romantizmu.
Rođen je u Bon-u 16. decembra 1770. godine u porodici flamanskog porekla. Otac je bio pevač u dvorskoj kapeli, tako da je prva znanja stekao u porodici. Od najranijeg detinstva imao je neugdne trenutke. Beethoven-ov otac je želeo da iskoristi talenat sina u materijalne svrhe i zato ga je terao da satima vežba. Časove je primao od čuvenog orguljaša Nefa, koji ga je prvi upoznao sa Bach-ovom muzikom. Za to vreme dobro je proučio Bach-ove fuge "Za dobro temperirani klavir" i ostala Bach-ova dela. Godine 1787. preselio se u Beč, da nastavi studije. Želeo je da radi sa Mocartom, ali boravak u Beču nije dugo trajao. Zbog bolesti majke morao je da se vrati u Bon gde će ostati do početka revolucije.
Zbog svojih naprednih ideja a i želje da nastavi studije, vratio se u Beč gde je ostao do kraja života. Brzo je stekao prijatelje u aristokratskim krugovima i postao veoma cenjena ličnost zbog sposobnosti improvizovanja i komponovanja. Radost nije dugo trajala. U 28. godini osetio je prve znake bolesti. Počeo je da gluvi i zbog toga je imao veoma teške trenutke. Veliki broj dela je napisao potpuno gluv. ...
Napisao je 9 simfonija: prva u C-duru, druga D-duru - imaju klasičnu formu, treća "Eroika" u Es-duru. Najpre je bila posvećena Napoleonu, čak je i nosila naziv "Bonaparta". Kad je saznao za njegovo krunisanje, iscepao je posvetu i napisao "Eroika" - herojska - simfonija koja bi trebalo da predstavlja sećanje na sve velike ljude. Četvrta je u B-duru. Puna je lirskih elemenata jer je pisana u vreme velike ljubavi koju je gajio prema Terezi Brunsvik. Peta je u c-moll-u, zvana "Sudbinska", šesta je u F-duru zvana "Pastoralna". U njoj se ogleda Betovenova ljubav prema prirodi. Sedma je A-dur, osma F-dur i deveta d-moll. U četvrti stav devete simfonije uvodi vokalne soliste i hor, i po obliku je približava kantati. Ovakvo delo kakvo je deveta simfonija želeo je da napiše čitavog života. Iz vremena kada je pisao ovu simfoniju potiče jedna njegova izjava. "Možda će hor moći da bude onako kako treba?" I dalje kaže: "Kad mi dođe jedna ideja, ja je nikada ne čujem u glasovima nego u instrumentima". Na ovoj simfoniji, radio je dosta dugo i uspeo da stvori delo koje se smatra jednim od najvrednijih dela muzičke literature. Pored simfonija napisao je 11 uvertira a najpoznatije su: "Koriolan", "Egmond" i "Leonora br. 3"; pet klavirskih i jedan violinski koncert; 32 klavirske sonate, od kojih su najpopularnije "Mesečeva", "Patetična" i "Apasionata"; 10 sonata za violinu a najpoznatije su: "Krojcerova" i "Prolećna"; pet sonata za violončelo; 17 gudačkih kvarteta i više klavirskih trija, seksteta i septeta. Napisao je samo jednu operu "Fidelio" i veliku "Misu solemnis".
... Do Betovena kompozitori su retko upotrebljavali oznake. Betoven je to nadoknadio; za neke njegove veoma detaljne oznake do tada se nije uopšte čulo, a gotovo ni kasnije. ...
Betoven je, zaista, imao suviše određeno shvatanje o izvođenju svoje muzike: očekivao je da se delo izvodi upravo onako kako je napisano, ne dodajući mu i ne oduzimajući ništa. ...
Interesantno je da se samo još jedan kompozitor - pijanista, s podjednakom žestinom zalagao za neophodnu vernost štampanom tekstu. Bio je to Mocart.
... U Betovenovo doba pojavljuju se pijanisti koji su prvi put počeli, pored svojih, izvoditi i dela drugih kompozitora. Do polovine 18. veka to se skoro nikada nije dašavalo. ...
ŽICE PUCAJU, RUKE UZVITLANE
Po mnogo čemu, Betoven je bio ispred svog vremena, a isto tako je i njegovo sviranje, u kojem se ogledala ogromna snaga, individualnost i osećajnost, dotle bilo bez presedana. Za njega se može reći da je bio prvi romantičarski pijanista, koji je u ime ekspresivnosti kršio sva pravila (u 19. veku reč "ekspresivnost" će zameniti reč "ukus" iz 18. veka). Mislio je orkestarski i postizao orkestarske efekte na klaviru. Po svemu ovome, on je u svoje vreme bio usamljen, i biće tako sve do Franca Lista i to u njegovim zrelim godinama. ...
Taj omaleni, ružni Betoven, naprečac je osvojio Beč 1792. godine. Svojim sviranjem sve je zaprepastio, pošto je prvo kao pijanista, a ne kao kompozitor, stekao ugled. Zaprepašćenje nije izazvala njegova virtuoznost (jer virtuoz verovatno nije bio), već ogromna snaga slična okeanskoj buri, pa je sviranje drugih pijanista, u poređenju s njegovim, ličilo na žuborenje potočića. Svakako da je bečka publika čula pijaniste uglađenijeg izvođenja - Mocarta, Klementija, Velfla i Kramera, da pomenemo samo četvoricu. Betoven je svirao grublje od njih, ali do tada još nisu čuli pijanistu koji je imao takvu iskonsku snagu i takvo shvatanje: bio je to eksploziv prema luku i streli njegovih savremenika. ...
U Betovenovim rukama nijedan klavir nije bio bezbedan. Černi tvrdi da je Betoven za vreme sviranja bio "gospodstveno miran"; međutim, drugačiji su utisak imali mnogi koji su ga na koncertima gledali. Žice ne pucaju a čekići se ne lome kod mirnog pijaniste. Prema kazivanjima Betoven se u toku sviranja, a i na podijumu uopšte, ponašao plahovito. Ignac fon Sejfrid je pričao Šporu kako se jednom na koncetru Betoven, zbog nečeg, razbesneo i kako je posle prvih akorda u jednom solo-komadu popucalo pet-šest žica. ...
Betoven je upropastio više klavira nego bilo koji drugi pijanista u Beču. Černi je cenio Betovenovo "titansko izvođenje", a opravdavao ove njegove lomnjave rečima da Betoven suviše traži od tadašnjih klavira, što je istina, ali što je lepše zvučalo nego da je kazao kako Betoven iz klavira isteruje đavola. ...
Pronalazio je nove efekte, kršio sva pravila, upotebljavao neobično široku dinamičku paletu - bio je izuzetno izražajan pijanista. Betoven je bio direktni preteča romantičarskih pijanista. Za razliku od disciplinovanog Mocarta ili Kramera, svirao je kako je hteo, neklasičarski, uz poneku pogrešno odsviranu notu. Verovatno da odlika njegovog sviranja nikada i nije bila preciznost, čak ni u njegovim najboljim trenucima, a ponekad mora da je to bilo žalosno aljkavo sviranje i pre no što je ogluveo. Svirao je kao "kompozitor". Šindler ga je obožavao, ali je morao priznati da se mnogo šta moglo poželeti u Betovenovom sviranju "u pogledu samog izvođenja". Međutim, Šindler dodaje: "Sve kompozicije koje bi izvodio predstavljale su kreaciju za sebe, u najvećoj meri zbog ujednačenog legata što je bila izuzetna osobenost njegovog sviranja". Izgleda da nikome nisu smetale Betovenove tehničke omaške izuzev takvih čistunaca kakav je bio Mošeles. ...
... U jednom od najfascinantnijih poglavlja Šindlerove biografije navode se zapažanja Ferdinanda Risa o Betovenovom sviranju sopstvenih kompozicija: Obično je svoje kompozicije svirao sasvim svojevoljno; međutim, držao se obeleženog tempa, mada retko, ubrzavao je. S druge strane pri izvođenju krešendo pasaža uveo bi ritardando (toliko za današnje čistunce), čime je postizao divan i neobičan efekat. Ponekad bi prilikom izvođenja nekog pasaža ubacivao izvanredan ali sasvim neponovljiv iraz. Retko je dodavao note ili ukrase koji nisu bili već upisani u kompoziciji. ...
... Šindler u svojim primedbama govori i o nečemu što smo i ranije pretpostavljali: Betoven nije bio metronom. Naravno da bi bilo potpuno pogrešno ove sonate (E-dur, G-dur) danas izvoditi na taj način. Onaj pijanista koji bi to pokušao bio bi ismejan kao neznalica, budala koja ništa ne zna o Betovenovom stilu, šeprtlja koja nije u stanju da se pridržava tempa. Risovu opasku da je Betoven strogo "držao tempo" treba prihvatiti sa rezervom. U Betovenovo doba važilo je pravilo: strogo se pridržavati metričke pulsacije. Danas je takvo ponašanje aposolutno neprihvatljivo. Pijanisti 20. veka znaju o Betovenovom pijanističkom stilu koliko i Betoven o današnjem. Kada bi Betoven, da je nekim slučajem živ, danas svirao svoja dela, delovao bi kao anahronizam, a on bi za današnje betoveniste sigurno rekao da sviraju suvo, nemuzikalno i bez imalo izraza.
Betoven je svirao slobodno, ali se trudio da svoje učenike vaspitava prema klasičnim uzorima. Sviraj kao što ti kažem, a ne kao što ja sviram. "Šake drži na dirkama tako da prste ne dižeš više no što je potrebno. Jedino na taj način pijanista može naučiti kako se proizvodi ton". On je, kao i Klementi, insistirao na legato sviranju, nazivajući staromodni Mocartov način - "igra prstima" ili "ručno testerisanje vazduha". ...
... Od učenika je tražio da vežbaju skale u svim tonalitetima, a naročito da upotrebljavaju palac.
S godinama je, kao i mnogi, postajao sve konzervativniji (mada ne i u komponovanju). Tomašeku je 1814. godine rekao: "...poznato je da su najveći pijanisti bili i najveći kompozitori, ali kako su svirali? Ne kao današnji, koji samo izvežbanim pasažima preleću gore-dole po klavijaturi, puf, puf, puf! Čemu? Kada je pravi virtuoz svirao - nastavlja dalje Betoven zahuktalo - bila je to jedna celina, kompletno delo. Tako treba da se svira klavir. Drugačije ne vredi". Tako je govorio majstor forme. ...
... Džon Brodvud je 1818. godine poslao Betovenu predivan veliki klavir, sa klavijaturom sa više od šest oktava - koji se razlikovao od harfe koliko je u to vreme bilo moguće. Betoven se oduševio i do kraja života sačuvao ovaj klavir.
Ali već 1818.godine Betoven gotovo više ništa ne čuje. Gluvi, haotični kompozitor, seo bi za svoj "brodvud" divljeg izraza lica, udarajući pogrešne tonove koje nije mogao čuti. Uskoro je njegov ljubljeni "brodvud" bio gomila zapletenih žica.
I u vreme Betovenovog vrhunca, nijedan klavir u njegovom vlasništvu ne bi dugo ostajao u pristojnom stanju. Ris kaže da je Betoven često lomio stvari koje bi mu slučajno došle do ruke, a imao je običaj, pravo kao stvoreno za klavir, da u njega isprazni mastionicu. Proizvođač klavira Johan Andreas Štumpf, posetio je Betovena koju godinu pred smrt i video je "brodvud". Štumf je bio užasnut: "Gornji registri su bili bez tona, žice pokidane - zapletene, kao žbun koji je iščupao olujni vetar". Pa ipak, ponekad bi gluvom Betovenu pošlo za rukom da izvuče muziku iz takve olupine od instrumenta.
Jednom ga je posetio Fridrih Vik, otac i učitelj Klare Šuman - svedok kome se moglo verovati; pričao je da je Betoven svirao "tečno i prijatno, sa orkestarskim efektima, još je spretno vršio izmene ruku (samo nekoliko puta je pri tom promašio), svirajući najčistije i najšarmantnije melodije". Ovo su bili retki trenuci. Ser Džon Rasel opisuje jadnog i bednog, starog Betovena, pijanistu koji je nekada bio enfant terrible Beča, velikog interpretatora koji je nekada svojim sviranjem umeo da natera publici suze na oči: Čim sedne za klavir, svima je jasno da za njega više ništa ne postoji... Mišići na licu se zategnu, vene nabreknu, koluta iskolačenim očima, usne podrhtavaju. Betoven liči na čarobnjaka kojeg su savladali demoni... Toliko je gluv, sasvim sigurno ne čuje svoje sviranje. Kada svira tiho, ne čuje se nijedan ton. Tu muiziku čuje samo on svojim "unutrašnjim bićem", i jedino oči, i prsti koji se kreću jedva primetnim pokretima pokazuju da on prati neku svoju unutrašnju melodiju u zamirućoj gradaciji. Klavir je nem, kao što je i muzičar gluv...