U prvom svedočanstvu na konzervatorijumu profesor je napisao zapažanje: "Frederic Chopin - neobično nadaren, pravi muzički genije". ...
Rodjen je u mestu Železova Vola nedaleko od Varšave. Majka mu je bila Poljakinja, a otac Francuz, profesor francuskog jezika u Varšavi. Chopin-ove sklonosti za muzikom ispoljile su se vrlo rano. Po završetku gimnazije upisao se na visoku muzičku školu u Varšavi, gde je kod profesora Elznera učio klavir i kompoziciju.
Tri godine kasnije, bio je najbolji pijanista Varšave. 1830. godine napušta Varšavu sa ciljem da to bude koncertna turneja. Nije ni slutio da se više nikada neće vratiti u Poljsku. ...
Kompozitor i klavirista (Zalazowa - Wola, Warshava, 22. II 1810. - Pariz 17. X 1849.). Od svoje devete godine nastupao je kao klavirista a u svojoj devetnajstoj godini objavljuje svoje prve kompozicije. 1830. godine kada je u Poljskoj izbila revolucija, napušta svoju domovinu i nastanjuje se u Parizu. Uskoro postaje ljubimac umetničkih krugova i koncertne publike. Zbog bolesti, godinama ga je na ostrvu Majorki negovala njegova prijateljica, francuska pesnikinja Žorž Sand. Shopen je isključivo kompozitor klavirskih dela. Napisao je: 2 klavirska koncerta, koncertne etide, mazurke, poloneze, valcere, nokturna, balade, sonate, klaviski trio, sonatu za violončelo.
Huml je možda bio klasičar, ali njegova muzika se graniči sa romantičarskom i tu nailazimo na upadljiva naslućivanja Šopena. Početak Humlovog a-mol i Šopenovog e-mol koncerta suviše liče da bismo to mogli smatrati koincidencijom. A koncert u h-molu odlikuje svojevrsna briljantnost i bogata figuracija - izuzetno je pijanistički napisan - što je svakako imalo uticaja na poljskog kompozitora. Teško je prenebregnuti činjenicu da je Šopen bio dobro upoznat sa Humlovim, danas zaboravljenim, opusom 67, koji je komponovao 1815. godine. To je zbirka od 24 mala prelida u svim glavnim molovima i durovima počev od C-dura. ...
... Šopen nije imao uzora. Učinio je sve sam. Razvio je najlepši i najoriginalniji pijanistički stil stoleća. Među pijanistima novog talasa, on je prvi uklonio stege klasicizma. ...
... Šopen je među ranim romantičarima bio najpopularniji. Gotovo sve što je komponovao zadržalo se na repertoaru i teško je i danas naći koncertni program na kojem nije zastupljen Šopen. ...
... Došao je u Pariz 1831, s navršenom dvadeset jednom godinom, kao potpuno formiran muzičar. U Evropi su on i List važili za najveće pijaniste. Možda je u sebi nosio nešto provincijsko, ali po dolasku u Pariz znao je koliko vredi i šta treba da čini. ...
... U Evropi 1831. godine nije bilo pedagoga koji je mogao Šopena nečemu naučiti, izuzev da uspešno uništi njegov prirodni talenat. Iz Varšave je došao kao potpuno formiran umetnik. Dotle je već bio napisao oba klavirska koncerta, mnoge etide; ništa bitnije Šopen neće dodati ni svojoj pijanističkoj a ni kompozitorskoj tehnici (naravno da će s godinama emocionalno sazrevati i proširiti svoje vidike). Pa gde su se začele te neverovatne ideje? Znamo da je bio čudo od deteta, ali koji veliki pijanista nije bio vunderkind? Šopen se veoma rano razvio, što nije neuobičajeno kod velikih muzičara. Kao dete zaplakao bi kad bi čuo muziku. Do pete godine naučio je sve što je mogla da mu pokaže njegova starija sestra. U šesnaestoj bio je ponos varšavskog Konzervatorijuma. Sva vrata su se širom otvarala pred mladim genijem - vrata domova princa Cartorskog, grofa Potockog, princa Sapjeha. ... Iz tih kuća je poneo uglađeno ponašanje i želju za ugodnim životom. U Beču je trijumfovao u osamnaestoj. Poljsku napušta u dvadesetoj, a u Pariz stiže preko Beča i Štutgarta. Pariz je uvek bio njegov cilj. "Kada ću tamo stići?" zapisao je u svom dnevniku. "Za koliko godina? Pedeset?" Treba znati da je do dolaska u Pariz veoma malo znao o novim tendencijama koje se šire Evropom. Ponešto je mogao da nazre slušajući Filda, pa i Humla. Međutim, njegov stil i harmonska struktura, način na koji je koristio klavir, upotreba funkcionalnih ukrasa (po čemu se potpuno razlikovao od Lista i drugih virtuoza, a gotovo svi Šopenovi bravurozni pasaži, u delima koje je stvarao u zrelo doba, imaju više melodijsku nego isključivo bravuroznu funkciju), njegove zadivljujuće harmonije i modulacije, njegov pikantni rubato, korišćenje folklornih elemenata u mazurkama i polonezama - sve je to razvio sam do svoje dvadest prve godine. Bio je jedan od najvećih genija za koje je istorija znala. Lista je upoznao po svom dolasku u Pariz. List je bio i ostao: gromovnik, matine idol, glumac s dugom kosom, osvajač žena, Paganini klavira. Šopen mu je zavideo na snazi, kao što samo fizički slaba osoba može zavideti jakom čoveku. Čak i u mladosti Šopen se divio snažnim osobama, a jednom je o nekom gospodinu Lemanu, inače nepoznatom u istoriji, napisao: "Zavidim mu zbog njegovih prstiju. Morao sam da upotrebim obe ruke da bih prelomio jednu zemičku a on je svoju smrvio samo s jednom". Bilo je to 1828. godine, i osamnaestogodišnji Šopen, čvrsto rešen da osvoji svet klavirom, znao je da će to uspeti tananošću, a ne snagom. Posle koncerta u Beču očekivao je da će u kritikama biti spomenuto nedostajanje sonornosti u njegovom sviranju. Zna se da je doživeo ogroman uspeh, ali Šopen je posle toga pisao: "Svi govore da sviram suviše tiho, ili, drugim rečima, suviše prefinjeno za publiku koja je navikla na ovdašnje pijaniste-udarače. U Varšavi je svirao svoj Koncert u e-molu, a oni koji su mogli da ga čuju bili su oduševljeni, dok su sa "galerije govorili da sviram suviše tiho". Ovo pomanjkanje sonornosti bilo je jedini Šopenov nedostatak - ako se to može tako nazvati. U Parizu je uglavnom svirao samo po salonima, gde su svi, bez ikakvih teškoća mogli da ga čuju. ...
... Šopen se gnušao javnih nastupanja, te se retko pojavljivao izvan salona. Kako je tuberkuloza napredovala, fizički je bio sve slabiji, te više nije mogao da svira forte. Ovo je nadoknađivao upotrebljavajući beskrajno mnogo nijansi pijanisima (mora da je posedovao izvanrednu samokontrolu - više no ma koji pijanista), toliko je to sve bilo prefinjeno, a kada bi se samo koliko približio normalnom forte, zazvučalo bi kao grmljavina. Pri kraju života njegovo sviranje mora da je ličilo na priviđenje, a tanušni tonovi su nestajali u vazduhu. Jednom je Talberg, odlazeći kući posle Šopenovog koncerta, celim putem vikao: "Potrebna mi je galama, celo veče nisam ništa drugo slušao do pijanisimo". ...
... Šopenov pijanistički stil je bio veoma originalan, a njegovi savremenici su o tome toliko diskutovali i analizirali, da ga je veoma lako rekonstruisati. Treba imati na umu dve stvari - njegov potpuno novi način izvođenja rubata i naklonost prema klasicizmu. U njegovom sviranju dinamika je bila ograničena zbog fizičke slabosti, ali u okviru tih mogućnosti ništa nije nedostajalo: imao je gipku i razvijenu tehniku, maštovitu pedalizaciju (uvek je svirao na "plejelu", smatrao je da je "erar" suviše tvrd), izuzetno nijansiran i ton i udar, kao i potpuno nov prstored, Hale je čuo Šopena 1836. godine i posle toga rekao da, slušajući ga, gubi moć analiziranja. "Nijednog trenutka ne pomišljate kao da je to improvizacija neke poeme". Hale i mnogi pored njega bili su oduševljeni Šopenovim načinom izvođenja rubata, koje niko u njegovo vreme nije bio u stanju da kopira, a niti da shvati.
Šopen je dobio rubato sa majčinim mlekom. Bila je to poljska osobenost, i on ju je unosio u sve što je svirao. Oni koji nisu navikli na ova delikatna ritmička pomeranja, imali su utisak da je metrika pogrešna. ...
... Hale se družio sa Šopenom nekih trinaest godina:
Izuzetna osobenost Šopenovog sviranja bio je njegov slobodan odnos prema ritmu; sve je on to tako prirodno izvodio da mu to zadugo nije palo u oči. Mislim da sam se 1845. ili 1846. godine, ipak, jednom usudio da mu primetim kako većina njegovih mazurki (ti nežni dragulji), kada ih on svira, deluje kao da su u 3/4 taktu, a ne u 4/4, pre svega zato što on malo zadržava prvu notu u taktu. Žustro se pobunio. Naterao sam ga da svira jednu mazurku, a ja sam glasno brojao četiri četvrtine u taktu, što je potpuno odgovaralo. Nasmejao se i objasnio mi da je to nacionalna osobenost ove igre. Još interesantnija je bila činjenica da ste imali utisak da je to 3/4 takt iako ste čuli 4/4. Naravno to nije bio slučaj sa svim mazurkama ali s većinom upravo jeste. Shvatio sam u kojoj sam meri pogrešio kad sam mu uputio ovu opasku i kolko mi je bio naklonjen te je ovo primio dobro raspoložen. ... Ovo znači da je Šopenov rubato bio drugačiji - u mazurkama, svakako - širi zahvaljujući pre svega njegovom poljskom nasleđu, i zbog toga nerazumljviji za njegove savremenike. Verovatno je manje upotrebljavao rubato kada je svirao dela koja nisu bila pod uticajem nacionalne muzike. Međutim, izgleda de je njegov rubato uvek bio pod kontrolom, nikad kapriciozan. Salaman je 1848. godine slušao Šopena i posle toga rekao: "Uprkos svemu što sam slušao o Šopenovom rubatu, zapazio sam koliku pažnju posvećuje akcentuaciji i ritmičkoj preciznosti, čak i kada je njegovo sviranje bilo strastveno, maštovito i rapsodično". I List i Lenc pominju s kolikom disciplinom je Šopen izvodio rubato. Ovo je tvrdio i Hale. List kaže za njegov rubato da je "uzburkan, razbijen, isprekidan, fleksibilan, ali oštar i pun čežnje... Sve njegove kompozicije treba svirati s tako naglašenim, odmerenim i uravnoteženim lelujanjem". Ovde je ključna reč "odmeren". Kada je u pitanju preciznost, Šopen je u pogledu ritma bio neumoljiv, a njegov učenik Mikuli kaže da je uvek imao metronom na klaviru. Rubaro nikada ne sme da bude povod za razuzdanost. Poštovati vrednost svake note, to je tajna Šopenovog sviranja; bez obzira na trenutne ritmičke izmene. Ritam treba da leluja, ali nikada se ne sme naglašavati ritmička pulsacija. Tako je četvrtina ostala četvrtina, osmina sa tačkom - osmina sa tačkom. (Koliko ima pijanista koji osmine pretvore u četvrtine.) Šopen je svirao slobodno na nov i neobičan način, što je njima otežavalo brojanje kao i drugima koji su prošli istu školu. Šopenov rubato, izuzimajući nešto veću širinu, verovatno je sličan Mocartovom. Mocart je napisao da u adagio-rubatu leva ruka mora svirati u strogom tempu. Fon Lenc, koji nije mogao znati za postojanje Mocartovog pisma, navodi Šopenove reči: "Leva ruka diriguje, ne sme lelujati ili izgubiti kontrolu; radite desnom što vam je volja i što možete. Pretpostavimo da jedno delo traje određen broj minuta, treba ga izvesti u tom vremenskom periodu, a u okviru toga mogu se napraviti razna odstupanja". I čuvena Listova definicija govori o istoj stvari, ali alegorično: "Da li vidite ono drveće? Vetar se poigrava lišćem a ispod teče život, međutim, drvo ostaje, kao što je i bilo - to je Šopenov rubato!" Drugim rečima, variraj koliko je potrebno, ali nikada ne gubi osnovni ritam. ...
... Bah je bio Šopenova inspiracija, a često bi se pre koncerta zatvarao u sobu i svirao neku fugu iz Dobro temperovanog klavira. ...
... Stvarajući svoje Prelide u svim durskim i molskim tonalitetima, makar samo zbog ređanja po tonalitetima, inspirisao se Dobro temperovanim klavirom (a zar Šopenov Prelid u C-duru ne liči na Bahov Prelidijum, takođe u C-duru? Odsvirajte oba u sporom tempu; sličnost je suviše velika da bi bila slučajna). Etide počinju u srodnim tonalitetima dur-mol, međutim taj se odnos postepeno gubi. ...
... Hipkins je pisao o Šopenovom superpijanisimu i pevljivom legatu. Kaže da je Šopen često upotrebljavao pedal, naročito pri arpeđima u levoj ruci, "koji su nastajali i nestajali kao talasi u okeanu zvuka. Laktove je držao priljubljene uz telo i pri sviranju je samo prste pokretao - bez težine ruke. Imao je jednostavan prirodan položaj šake... upotrebljavao je prstored koji je njemu odgovarao, mada ponekad i mimo pravila". Šopen je bez dvoumljenja svirao palcem crne dirke, na što su se mrštili klasičari černijevsko-humlovske škole, podmetao je palac pod peti prst, prstom je klizio sa crne na belu ili čak sa bele na belu dirku. Hipkinsovo tvrđenje da je Šopen svirao samo prstima ne znači da je to uvek bio slučaj. Veoma bolestan, morao je da svede kretnje na najmanju meru, svakako da nije mogao snažno pomerati ramenima ili celim rukama. U jednoj svojoj belešci Šopen je rekao da treba svirati nadlakticom. Treba reći da je Šopen od svih velikih pijanista fizički bio najslabiji, a francuski pedagog Marmontel je tvrdio da je Šopen, po ujednačenom radu prstiju i savršeno nezavisnim rukama bio nastavak Klementijeve škole. ...
,,, Šopen je nameravao da napiše knjigu o podučavanju i ostavio je neke zabeleške. To su veoma značajni podaci, ne toliko zbog onog o čemu govore, već zato što upravo govore o Šopenovom metodu. Evo nekih Šopenovih pravila:
Sve zavisi od dobrog prstoreda.
Pogrešan je Kalkbrenerov način sviranja samo iz zgloba. Uz zglob, šaku i prste, treba koristiti i podlakticu i nadlakticu.
Gipkost je veoma važna. (U toku prvog časa Šopen bi najčešće upotrebljavao reči "olabavi...olabavi")
Ne drži šaku pljoštimice. Teško je pokretati ispružene prste.
Kalkbrener je pogrešno učio svoje učenike da čitaju novine za vreme sviranja tehničkih vežbi. Ne! - govorio je Šopen. Vežbanje mora da bude intenzivno i uz punu koncentrisanost. To nije samo mehanika.
Izbegavati naprezanje mišića. Šopen se pribojavao da kod učenika ne nastupi abrutissement - ukočenost zbog prevežbavanja. Savetovao je da ne rade više od tri sata dnevno.
Pravilno upotrebljavanje pedala treba učiti celog života. Obratiti pažnju na legato. Slušati velike pevače. "Ako želite da svirate dugu kantilenu u mom skercu (b-mol), idite da slušate Pasta ili Rubinija". (Šopen je oduvek bio ljubitelj pevanja, družio se sa Belinijem, a želeo je da u svojim nokturnima "uhvati" belinijevsku melodiju fildovskim basom. Legato pevanje velikih umetnika odigralo je odlučujuću ulogu u formiranju Šopenovog sviranja.)
Prsti su po prirodi nejednake snage. Potrebno je primenjivati specijalne vežbe kako bi se razvile i iskoristile veće mogućnosti svakoga prsta. Šopen je ismevao škole i pedagoge koji su imali za cilj da kod učenika razviju ujednačenu snagu prstiju. "Pokušaj da se postigne izjednačavanje prstiju je suprotno prirodnim zakonima. Poželjno je da učenik stekne sposobnost da proizvede lepo izvajane tonove, ja bar tako mislim. Nije nam cilj da osposobimo ruke pijaniste da sve sviraju apsolutno ujednačenim tonom. Zvuk se može proizvoditi na onoliko različitih načina koliko prstiju imamo". ...
... Šteta što Šopen nije uspeo da završi svoj methode - napisao je samo nekoliko stranica. Srećom o Šopenu se dosta zna, njegov lik je osvetljen sa svih strana: posedovao čudesnu samokontrolu, originalan, poetičan, klasično-romantičarski pijanista i muzičar, nevelike fizičke snage, ali zato epohalnog duha i shvatanja. Po ovome bio je značajniji i od samog Lista, mada je List bio najveći pijanista, najveći šoumen, jedan od najznačajnijih kompozitora i jedan od najpoznatijih pedagoga u 19. veku.