U grupi kompozitora romantičara Listu pripada zanimljivo mesto. Bio je pijanista koji se kao malo ko decenijama održao na vrhu evropske reproduktivne umetnosti. "Pijanistička karijera Franza Liszta je nešto najčudesnije što je zabeležila muzička istorija" (Turkalj).
Rođen je u Rajdingu u Mađarskoj kao sin upravnika imanja grofa Esterhazi-ja. Prva muzička znanja dobio je od oca, da bi kasnije studirao klavir kod čuvenih nastavnika Černija i Salijerija. Kao dečak od 6 godina postizao je senzacionalne uspehe u Evropi. Želeo je da studira klavir u Parizu, ali kao stranac nije primljen. To ga nije sprečilo da ostane u Parizu i da radi sam. U Parizu je upoznao Shopin-a koji mu je kasnije bio lični prijatelj i čija je dela izvodio sa velikim uspehom.
Ime Franz Liszt-a vezano je za stvaranje programske muzike. On je tvorac simfonijske poeme - oblika koji ima čisto programski karakter. Takvo delo je "Preludij" pisan po La Martinovoj poemi. Napisao je 13 simfonijskih poema. Pored ovih, napisao je dve simfonije "Faust" i "Dante", dva velika oratorijuma "Sveta Cecilija" i "Sveta Jelisaveta". Kao kompozitor, veliku pažnju je posvetio klaviru. Sam je pisao kompozicije za svoje nastupe, tako da su te kompozicije bile briljantne i tehnički izvanredno teške. Među njima se ističe sonata h-moll, 12 velikih etida, 19 mađarskih rapsodija, od kojih je najpoznatija druga. Napisao je i 2 klavirska koncerta, od kojih je popularniji Es-dur.
Pored kompozitorske i pijanističke delatnosti, Liszt je bio priznat kao izvrstan organizator, pristalica i propagator mladih i neafirmisanih umetnika.
Svakako da je svetska slava koju je Liszt uživao doprinela tome da na bečkom dvoru nije dospeo u nemilost zbog jedne male nezgode. Udubljen u muziciranje Liszt je na zahtev prisutne publike kao "bis" odsvirao "Rakoczy - marš", kompoziciju o mađarskom junaku - borcu za slobodu, koje je delo, iako nezvanično, bilo zabranjeno na austrijskom dvoru. Car Franjo Josip pozvao je posle koncerta Liszta kod sebe i kroz razgovor hteo da mu nekako neprimetno da do znanja kakvu je grešku učinio, rekavši: "ja Vam se najlepše zahvaljujem na lepom maršu. Samo kod nas se on izvodi vrlo retko!" Liszt se poklonio: "Carska visost! Ja se veoma radujem, da sam pogodio Vašu najvišu želju!"
Na jednom koncertu na ruskom dvoru Liszt je iznenada prekinuo sviranje kada je car nešto glasno govorio svom ađutantu. Kada ga je car prekorno upitao zašto je prestao da svira, Liszt mu uz učtiv poklon reče: "Kada vladar govori, sluge moraju da ćute." (Slična anegdota pripisana je i Antoniju Vivaldiju prilikom koncertiranja na dvoru jednog kardinala.)
Jednom je Liszt bio pozvan da diriguje u Altenburgu. Na probi oboista je svirao uvek suviše glasno. Konačno se Liszt naljuti: "Zar Vi uopšte ne znate da svirate piano?" Muzičar mu skromno odgovori: "Eh, gospodine doktore, kad bi ja znao da duvam piano, ne bi bio u Altenburgu."
Na molbu prijatelja Liszt je pristao da sasluša jednu mladu damu. Kada je završila sviranje na klaviru ona puna očekivanja pogleda u starog maestra. Ovaj joj priđe, očinski joj pomilova glavu i reče blago: "Drago dete, udajte se!"
Za vreme jednog bogatog prijema, kog je Liszt priredio svojim prijateljima, jedan gost ga upita zašto se on kao kompozitor tako uzvišenih dela kao "Dante - simfonija" ili "Faust - simfonija" spustio tako nisko da piše i potpurije i fantazije na teme drugih autora. "E moji dragi, da sam samo pisao "Dantea" ili "Fausta" sigurno ne bih bio u mogućnosti da vam danas serviram pastrmke i šampanjac na ledu."
Stari gospodin Franz Liszt nije znao kako se rukuje novom štipaljkom za kocke šećera, te je prstima stavio šećer u svoju šoljicu za čaj. Otmena domaćica kod koje je taj čaj bio služen, odmah je dala slugi mig da donese novu kutiju sa šećerom za ostale goste. Liszt je mirno prešao preko ove netaktičnosti domaćice, ali kada je popio svoj čaj, skupocenu šolju je bez reči izbacio kroz otvoren prozor.
... Neke činjenice je neophodno ponovo razmotriti. U vreme procvata romantizma, počev od 1830. godine, u Parizu je u upotrebi klavir kakav danas poznajemo, mada se kasnije uvode neke izmene, kao što su ukrštene žice - pronalazak Stenveja. Klavir je bio obavezni deo inventara u većini evropskih domova, što je nama danas dosta teško da zamislimo. To nije samo omiljeni instrument romantičarskih muzičara, bio je to društveni instrument. Bilo je obavezno da mlade dame sviraju klavir, da uz njega pevaju. Klavir je odigrao važnu ulogu u popularizaciji muzike - kao gramofon u 20. veku. ...
... Pošto je toliko ljudi znalo da svira klavir, svi su želeli da slušaju pijaniste. I naslušali su ih se. Nadirali su pijanisti u Pariz iz svih krajeva Evrope i tu i ostajali. Među značajnim pijanistima, iznenađujuće je malo Francuza. ...
... Virtuoz je bio kralj. Posle koncerta u Berlinu 1842. godine, Lista su odvezli kočijama u koje su upregli šest belih konja, dok je u pratnji bilo trideset kočija sa po četiri konja; za njima je kaskalo nekoliko stotina privatnih kočija. "Čak su iz dvora došli da gledaju ovu procesiju... Odvezao se, ne slično kralju, već kao sam kralj, dok je okolo stajala gomila koja je urlala".
Pošto je virtuoz sve više izbijao u prvi plan, nije trebalo dugo čekati na solo-koncert.
Ko je bio taj prvi junoša koji je išetao na pozornicu u svoj svojoj pijanističkoj obnaženosti - bez pomoći drugih muzičara - i pogledao publiku u oči? U svojim memoarima Mošeles tvrdi da je on bio prvi, međutim nije u pravu. Godine 1837. najavio je koncert klavirske muzike, a mnoge njegove kolege smatrale su da je to rizičan poduhvat. Mošeles je održao koncert, "mada je za svaki slučaj u program ubacio i malo pevanja, kako bi razbio monotoniju na koju su mu skretali pažnju". Upravo to ubacivanje pevačke numere u program ne daje mu za pravo da tvrdi kako je on bio prvi. Izgleda da ta čast pripada Listu. U toku boravka u Rimu 1839. godine počeo je da se pojavljuje na koncertima bez ispomoći drugih muzičara. U pismu princezi Belđojozo 4. juna 1839. godine opisuje ovakvo nastupanje:
...ove zamorne musical soliloques (ne znam kako drugačije da nazovem ovu moju izmišljotinu), kojima Rimljanima činim zadovoljstvo, usudiću se da prenesem u Pariz. Kako sam postao beskrajno drzak! Zamislite, umoran od svega nisam bio u stanju da sklopim program koji bi imao nekakvog smisla, te sam smelo odlučio da priredim, potpuno sam, jednu seriju koncerata. Parafrazirajući izreku Luja XIV, obraćam se galantno publici, "le concert, c'est moi" (koncert, to sam ja). Verovatno ste radoznali, evo, prepisaću vam program mog soliloque:
1. Uvertira za Viljema Tela, izvodi g. List.
2. Fantazija na motive iz I Puritani, komponovao i izvodi gore pomenuti.
3. Etide i Fragmenti, komponovao i izvodi isti.
4. Improvizacije na datu temu - opet isti.
Zapazili ste da je List ove epohalne programe nazvao "soliloques". Naziv "recital" još se ne koristi za klavirski nastup; međutim, tako su nazivali koncerte na kojima je nastupao pevač uz pratnju instumentaliste. U Danlijevom Muzičkom rečniku iz 1825. godine uz recital stoji: "Od francuske reči reciter, opšti naziv za pevanje jednog pevača ili izvođenje na jednom instrumentu". Međutim ovaj naziv nije bio u čestoj upotrebi. Zasluga za usvajanje ovog naziva pripada T. Frederiku Bilu, koji je otvorio londonsku prodavnicu instrumenata, zajedno sa proslavljenim Dž. B. Kramerom. Bil je 1840. godine organizovao Listu koncert u Hanover skver rumu i u novinama od 1. maja objavljen je oglas pod naslovom LISTOV KLAVIRSKI RESITAL. Izgleda da je ovo prva javna upotreba ove reči. Ljudi su bili zbunjeni. "Šta to znači? Kako neko može da recituje na klaviru?"
Međutim, od 1841. godine List priređuje samostalne klavirske resitale, zatim nastavlja s time u Parizu, kao što je obećao princezi Belđojozo. Hajne piše o ovoj novini sledeće: "List je priredio već dva koncerta, na kojima je, neuobičajeno, svirao sam bez pomoći drugih muzičara". Ne treba očekivati da su svi pijanisti odmah nagrnuli da priređuju solističke koncerte ili pak da su oni odmah postali ovako ozbiljan događaj kakav je koncert danas. Bilo je potrebno da prođe izvesno vreme kako bi se resital ustalio. U početku je to bio neformalan koncert. Na svom "praresitalu" u Londonu, pošto je odsvirao dve kompozicije sa programa, List je "napustio pozornicu i sišao među publiku; klupe su bile tako postavljene da su omogućavale slobodno kretanje salom. List se prošetao, porazgovarao sa prijateljima, poklonio se princu, pa kada je bio spreman, ponovo je nastavio koncert". Iz gledališta je dopirao žamor, smeh, ljudi su jeli, pili, dolazili ili napuštali salu, i to sve u toku koncerta. Samo nekoliko velikih umetnika, dovoljno ekscentričnih, zahtevalo je tišinu i pažnju svojih slušalaca. ...
GROM, MUNJA, HIPNOZA, SEKS
Kada je LIst svirao, prisutne dame su umesto cveća, na podijum bacale svoj nakit. Izbezumljeno su vrištale, a ponekad padale u nesvest. One koje su ostajale pri sebi, gurale su se oko pozornice, ne bi li izbliza gledale lice ovog uzvišenog čoveka. Jedna dama je negde pronašla opušak Listove cigarete i do smrti ga nosila u nedrima. Druge su odnosile izuzetno vredne relikvije, kao što su pokidane klavirske žice. Ovo su stavljale u ramove i tretirale kao svetinju. Kada je List svirao, to nisu bili koncerti, već saturnalije. ...
... Hajne priča kako je prisustvovao koncertu na kojem su se dve mađarske grofice potukle oko Listove burmutice, pale su na pod i tukle do iznemoglosti.
List je bio svestan utiska koji je ostavljao svojim sviranjem, a pokatkad bi ovome dodao i malo dramatičnosti. Umeo je da zaplaši publiku. Jedan Englez, izvesni Henri Rivs, slušao je Lista u Parizu, i zapisao svoja sećanja na ovaj koncert na kojem je veliki pijanista imao želju da se prikaže u punoj svetlosti:
Listovo lice je imalo izraz agonije, a povremeno bi se pojavio srećan osmeh; tako nešto nisam nikada video na licu živa čoveka, sem na platnima starih majstora koji su slikali našeg spasitelja; rukama je preletao preko klavijature, ispod mene je zemlja podrhtavala, a publika je bila obavijena muzikom. Odjednom su ruke i telo umetnika klonuli. Onesvestio se, pridržao ga je prijatelj koji je okretao stranice nota. Obuzeti histerijom, pritrčali smo da ga iznesemo. Svi smo bili pod utiskom ove užasne scene. Sedeli smo, jedva dišući, prestravljeni, a onda se pojavio Hiler i obavestio nas da se List povratio i da je, manje više, dobro. Odveo sam gospođu de Kirkur do njenih kočija, oboje smo se tresli, a tresem se i sada dok ovo pišem. ...
... Postojao je samo jedan muzičar koji je na publiku ostavljao snažniji utisak od Lista. Paganini. Njegovo ponašanje na koncertu Listu je poslužilo kao uzor. Paganini je imao svoj pariski debi u Operi 9. marta 1831. godine, i List je bio u publici (zajedno sa Gotjeom, Žaninom, Sadovom, Delakroa, de Miseom, Rosinijem, Oberom, Hajneom i svima violinistima što su boravili u Parizu). List je ostao nem. Prvi put je video pravog šoumena na delu (i jednog od najvećih virtuoza u istoriji). Paganini je imao presudan uticaj za njegov dalji život, i List je odlučio da nadmaši Paganinija; da na klaviru stvori jednako virtuozne efekte.
Na njega je uticao i Šopen, kojega je List prvi put čuo sledeće 1832. godine. Od Šopena je List naučio da klavir može postati sredstvo za prefinjeno izražavanje, ali isto tako i instrument za bravurozno sviranje. Paganini je prokrčio put za transcedentalnu bravuroznost, a Šopen za poetičnost, stil i finese. List je sve ovo objedinio. ...
... Koncertiranje nije bila njegova najvažnija preokupacija u životu. Na vrhuncu slave, 1847. godine prestao je da koncertira i više nikada nije nastupio kao plaćeni umetnik. To ne znači da se prestao pojavljivati na koncertima. Gotovo do kraja života je izlazio pred publiku. Laskanje i obožavanje publike njemu su bili neophodni koliko i vazduh koji je udisao. Međutim, najčešće je svirao u dobrotvorne svrhe. Sve više vremena je provodio dajući časove, a isto tako je ozbiljno shvatao dužnost muzičkog direktora vajmarskog dvora koji je, zahvaljujući njemu, postao centar muzike budućnosti. Tu se sve vrtelo oko Vagnera. Vajmar je bio svetilište u koje su hrlili svi daroviti svetski muzičari - pijanisti, kompozitori, violinisti, pevači, dirigenti. O svima njima je List vodio računa. Kako je uopšte nalazio vremena za komponovanje? Međutim, ipak je nalazio. Celog života je bio izuzetno produktivan, i ogromno mnogo je ostavio. Pogledajmo samo šta je dao - originalne klavirske komade, simfonijske poeme, razna horska i orkestarska dela, transkripcije, aranžmane, koncerte, pripremao je izdanja dela drugih kompozitora. Jedan pogled u katalog Hamfrija Sirka u Grove’s Dictionary izaziva vrtoglavicu. Moramo se zapitati kako je List nalazio vremena samo da zapiše sve te note, a još uz to i da komponuje. A tu su bili i časovi, koncertiranje, pisanje kritika i ogromna prepiska. ...
... Kada je bila muzika u pitanju, izgleda da nije postojalo ništa što on nije mogao da učini. Kao dirigent nije bio izuzetno zapažen, mada je Vagner jednom prilikom, kada je List dirigovao njegovog Tanhojzera, napisao: “Sa zaprepašćenjem sam osetio da tu stoji moje drugo ja. Ono što sam osećao komponujući ovu muziku, List je osećao dirigujući”. List je umeo da stvara takva čuda da bi ga u nekom drugom vremenu sigurno spalili na lomači kao vešticu. Bio je u stanju, pošto samo jednom čuije neko delo, da ga odsvira ne gledajući u note. Potpuno je bio zbunjen Persi Gečijus, američki kompozitor i teoretičar: svirao je Listu svoju sonatu i tada, ostaje bez reči - List je seo za klavir i ne gledajući u note počeo da mu pokazuje kako da bolje izvede neke pasaže.
Bez sumnje, List je bio najsposobniji čitač s lista koji je ikad živeo, i svi muzičati 19. veka ostavili su mnoga svedočanstva o ovoj njegovoj sposobnosti. Jednom je Mendelson kod Erara pokazao Listu svoj klavirski koncert u g-molu, u rukopisu koji je bio veoma nečitak. Međutim, List ga je s lista odsvirao “na najbolje mogući način, kako niko drugi ne bi bio u stanju”. Ovo je Mendelson ispričao Ferdinandu Hileru, koji nije bio iznenađen pošto je “iz iskustva znao da List najbolje svira prvi put, jer ne poznajući delo, nema vremena na za šta drugo. Već pri sledećim izvođenjima tih dela on je uvek morao da doda nešto, onako za svoju dušu”. Dobro je poznata priča kako je List odsvirao Grigov Klavirski koncert u a-molu s lista. Međutim, postoji jedna druga manje poznata priča. Reč je o Grigovom prvom susretu s Listom 1868. godine. Sa sobom je bio doneo jednu od svojih violinskih sonata, međutim treba imati u vidu da je i sam Grig bio više nego dobar pijanista: “Moram pomenuti (pisao je Grig) da on dotle nikada nije ni čuo ni video ovu sonatu, a da je, pored toga, tu bila upisana i violinska deonica, negde iznad, negde ispod, ali nezavisno od klavirske. I šta je List učinio? Svirao je sve, i drvo i grane, violinu i klavir, i ne samo to, svirao je punije i šire. Stalno se čula violina, upravo gde treba. Bukvalno je ležao na klavijaturi, ne ispuštajući nijednu notu, a kakvo je to sviranje bilo! Veličanstveno, prelepo, genijalno, izuzetno jasno. Mislim da sam se od uživanja smejao - smejao kao dete”. ...
... Interesantna je, a istinita, Hilerova primedba o tome da je List neko delo prvi put najbolje svirao. Činjenica je da je List s lakoćom svirao i dosađivao bi se ukoliko ne bi dodavao po nešto, tek toliko da zadrži svoju pažnju. Nikada nije mogao svirati dela onako kako su napisana, izuzev kada je kao poslušan dečak svirao Berliozu sonatu Hammerklavier. U poodmaklim godinama, on je sebi prebacivao zbog ovakve slobode (Šopen je primetio: “Morao je u sve da se meša”), ali ni tada nije mogao s tim prekinuti. Na svom vrhuncu, između 1840. i 1850. godine, mora da su klasična dela u njegovoj interpretaciji bila potpuno neprepoznatljiva, i Salaman ga je zbog toga blago prekorevao. “Retko ga je zadovoljavalo neko umetničko delo samo za sebe; morao je da ga aranžira, često u tome preterujući... Koliko god veličanstveno bilo Listovo sviranje, delima takvih majstora kao što su bili Betoven, Veber i Huml ipak nije bilo potrebno dodavati bilo kakve ukrase”. Joahim, nemački violinista, oduševljeno je sarađivao s Listom izvodeći sonate. U tome je uživao, ali jedino ako su svirali novo delo. Jer, samo tada je List svirao ono što je napisano. Inače, prilikom drugog ili trećeg sviranja, List bi jednostavne pasaže transponovao u oktave ili terce, ili pretvarao obične trilere u sekste. ...
... Što se tiče repertoara, List je svirao sve. Kad bi jednom nešto prosvirao više to delo ne bi zaboravio. Emi Fej je ostavila još jednu simpatičnu priču o tome kako su jednom prilikom podsetili Lista na jednu luckastu, ali veoma tešku Hercovu kompoziju, koju je on poslednji put svirao pre četrdeset godina. List je seo za klavir i izručio je kao iz rukava. ...
... List nije bio teoretičar klavirske tehnike i svirao je ne razmišljajući kako treba nešto odsvirati. Jasno da je upotebljavao tehniku težine ruke i svirao je olabavljenih ramena i s dosta visoko podignutim šakama i prstima, a šake je držao malo postrance, tako da je dobro pokrivao E-dur skalu (o ovome naročito govori Emi Fej). Izgleda da je prilično kasno postavio svoj konačni način sviranja, jer je još 1831. godine govorio svome učeniku Valeriju Boasijeu da ne treba svirati iz ramena i nadlaktice. Naravno da se List nije mogao sasvim osloboditi Černija, a u to vreme nije još bio čuo Šopena, čije je slobodno i originalno sviranje toliko uticalo na Lista. List je bio Betovenov sin po tehnici, a duhovni otac Antona Rubinštajna po svojoj ne baš velikoj preciznosti, kao i po shvatanju da nije neophodno da svaka nota i svaka skala bude na svom mestu. Efektnost, zvučnost, uzbudljivost, dijaboličnost, smelost, klavirska orkestracija i eksploatacija instrumenta - to su bili najvažniji elementi.
Pogrešno bi bilo tvrditi da List nije umeo, kada je to hteo, da svira poetično i plemenito. On je pre svega u klavirsku interpretaciju uneo nešto elementarno kao suprotnost disciplinovanom, često beskrvnom klasičarskom stilu. On je najveći bravurozni pijanista svih vremena. Treba naglasiti da je bravuroznost iznad tehnike. Mnogi, može se reći većina pijanista poseduje tehniku, ali samo mali broj ume da tehniku upotrebi za uzbudljive, vrtoglave, smele poduhvate. To je bravuroznost, a za to je potrebna određena sklonost i specijalna samodisciplina.
List je sa svojim učenicima doprineo tome da se razbukti bravurozna škola 19. veka, na žalost muzičkih “puritanaca”. Mladi pijanisti su masovno kopirali Lista, kao što su i mladi pijanisti tokom četrdesetih godina 20. veka želeli da sviraju kao Vladimir Horovic.
Akademičari su bili zabrinuti.
Lujs Keler, veoma cenjeni pijanista i kompozitor, (i sam je učio kod Lista) objavio je 1874. godine u Neue Zeitschrift fuer Musik i danas aktuelan članak, u kojem oplakuje pedagogiju te nove škole virtuoza. Svi pijanisti liče jedan na drugog, kaže Keler, sviraju bez duše, ali mehanički precizno, oni samo žele da sviraju kao List, oni čak kopiraju njegovo ponašanje - kosa im pri sviranju pada u oči. Listu smo praštali, kaže Keler. Međutim, njegovi sledbenici sa svojim neprirodnim i neprikladnim forsiranjem tona, besmislenim akčelerandom i ritardandom, neprekidnim rubatima, dovode nas u situaciju da na kraju nismo sigurni ko je lud: pijanista ili slušalac. Keler nije mogao sa ovim da se pomiri. Teško bi se pronašao neki iole značajniji pijanista koji nije bio Listov đak. List je celog svog života podučavao, počev od 1820. godine; među njegovim učenicima bili su i takvi velikani kao Hans fon Bilov, Viljem Mejson, Karl Tausig, Rafael Jozefi, Sofija Menter - spisku kao da nema kraja. Za Listovu biografiju imena njegovih učenika prikupio je Džejms Haneker, a spisak se proteže na nekoliko strana, mada sve učenike nije uspeo ni da pomene.